| |
|
|
| |
The Cure
EXIT Festival, Novi Sad
04. jul 2019.
|
 |
|
| |
Dugo sam očekivao ovaj dan. Ne samo što The Cure pratim od njihovog prvog singla "Killing an Arab", već su mi se oni na volšeban način "izmigoljili" sve ove godine i ovo je napokon bio prvi put da ih vidim uživo.
Napokon headlineri ovogodišnjeg EXIT festivala pojavili su se pred domaćom publikom. Ona ipak nije bila samo domaća, bilo je tu i mnogo stranaca. Lično sam čuo ruski i japanski jezik, a bilo je i dosta evropskih predstavnika, kao i na svakom EXIT festivalu. Jedno vreme nisam prisustvovao događanjima na Petrovaradinu, pa me je iznenadila i pomalo uplašila nepregledna masa ljudi koja se valjala prema Petrovaradinskoj tvrđavi. Uspešno se probivši do Main Stagea, oko 19:45 uspeo sam da čujem i vidim jedan deo nastupa grupe 65 Days Ofstatic, koji su bili poprilično intrigantni. Definitivno su vredni malo detaljnijeg istraživanja.
Kako smo se približavali tvrđavi, vreme je počelo polako da se menja, a pred sam nastup grupe The Cure veoma se naoblačilo. Počela je sveopšta molitva da nas ti oblaci zaobiđu, ali ništa nije pomoglo i pred sam nastup krenula je polako da pada kiša. Prvo polako, a onda sve jače i jače. Ne znam, da li je to bilo uobičajeno, ili je u pitanju dejstvo HAARP-a, ali mi smo krenuli da žestoko kisnemo. Hvala Robertu i društvu koji su se odvažili da izađu na binu i sprečili da dođe do debakla. Robert, malčice mlađi od mene, odeven u crno i specifične frizure, predvodio je postavku grupe koje su činili Jason Cooper (bubnjevi), Roger O'Donnell (klavijature), bivši saradnik Davida Bowiea, Reeves Gabrels (gitare) i dugogodišnji Smithov saradnik Simon Gallup (bas).
Robert i Simon su dominirali binom, a snimatelji na video bimovima su veoma dugo držali kameru na Simonu, tako da se Robert tek kasnije bolje video (da li je to nezaintersovanost snimatelja, tehnički problemi ili nešto treće, ko će ga znati?) Što se tiče zvuka, tamo gde smo moje društvo i ja bili sve se kristalno jasno čulo, ali sam čuo mnoge negativne komentare na račun ozvučenja, na različitim mestima u publici. Vidim da smo imali sreće, iako uopšte nismo bili blizu bine. Nastup je započeo izvođenjem dve kompozicije sa albuma koji je bio najzastupljeniji na set listi, a to je album "Disintegration" iz 1989. godine, koje ove godine puni 30 godina od objavljivanja. Pesme "Plainsong" i "Pictures of You" su otvorile taj album ali i nastup u Novom Sadu.
Taj pomalo spori početak nisu mnogo menjale ni sledeće "High", "A Night Like This" i "Just one Kiss". "Lovesong " i "Last Dance" su bile opet sa "Disintegration", a stvari su se malo ubrzale sa "Burn" i naravno "Never Enough". Kiša je nastavila sa pada punih 45 minuta, bili smo poprilično mokri, no grejao nas je nastup The Cure. Gužvetina na koncertu je povremeno izazivala dekoncentraciju, ali je sledećih nekoliko pesama donelo pravu euforiju, "Push" i "In Between Days" (sa "The Head On The Door") i maestralna "Just Like Heaven" (sa "Kiss me Kiss me Kiss me" albuma). Tu je provalila energija publike i u tom trenutku više ništa nije bilo važno! Važni su bili samo The Cure i mi sa njima. Nakon šarenolikog nastavka, pesama "Play for Today" i "A Forest" sa albuma "Seventeen Seconds", "Primary" (sa "Faith") i "Shake Dog Shake ( sa "The Top"), zvanični deo koncera je završio sa "39" ("Bloodflowers") i naslovnom pesmom sa albuma "Disintegration".
Izuzetno dobra, energična i sigurna svirka kao i fascinantan nastup Roberta Smitha, kako vokalno, tako i na električnoj ali i akustičnoj gitari, dodatno je motivisalo publiku koja je frenetično dozvala muzičare ponovo na binu. To nije bio običan bis, već kompilacija maltene najvećih hitova grupe! Uživali smo u "Lullaby", "The Caterpillar", "The Walk". A za kraj ono najbolje, eksplozija svetla i muzike u fantastičnoj "Friday I'm In Love " (svi su pevali uz Roberta), "Close to Me", "Why Can't I Be You?" i za kraj predivan singl sa početka karijere The Cure, "Boys Dont Cry". Nije nam bilo dovoljno što smo čuli 28 pesama i prisustvovali 2 sata i 20 minuta dugom nastupu. Želeli smo još! Ipak, bilo je to sve za to veče. Puni pozitivne energije krenuli smo u koloni ka izlazu.
Ono što se kasnije desilo predstavljalo je potpuni antiklimaks kako za nas tako i za druge prisutne na koncertu. Zatvoren je bio prolaz kojim smo došli na koncert, pa smo se morali snalaziti na razne načine. U sveopštoj gunguli napravio sam nekoliko grešaka i otišao na sasvim suprotnu stranu. Posle mukotrpnih 45 minuta nekako sam uspeo da se izvučem sa tvrđave. Fizički razbijen ipak sam smogao snage da nađem svoje drugare i da se njihovim kolima vratim do Beograda. Beše to per aspera ad astra i opet nazad.
Karma ili HAARP?
tekst - slobodan vlaketić
fotografije - kristijan cesnak
|
|
|
|
